Поклоници из Брчког у Хиландару и на врху Атоса

Category: Новости

Дуго се у нама рађала намјера да посјету Светој Царској Српској Лаври, манастиру Хиландар, спојимо са поклоничким успоном на врх Атоса, мјесту гдје се по предању налазио Аполонов кип, који је пао у море онога трена када је Пресвета Богородица на путу за Кипар у посјету васкрсломе Лазару из Витиније, по Божијем промислу пристала са лађом на тло полуострва Акте.

Данас је то полуострво Света Гора Атонска, која се често назива и Перивојем Пресвете Богородице, на којем је смјештена једина самостална Монашка држава на свијету, под заштитом Републике Грчке и настојатељством Васељенске патријаршије у Цариграду. Међу двадесет манастира који су данас на тлу Свете Горе, високо мјесто у хијејархији заузима наш манастир Хиландар (четврти по рангу). Сигурни смо да је читатељу овог текста познато доста тога о Светој Гори,још више о Хиландару, његовим оснивачима и историјату, па ћемо вам у овом тексту представити само дио нашег доживљаја боравка у Хиландару и оног што је потом услиједило – успона на врх Атоса, горостасну планину која се уздиже на висину од 2033 метра изнад нивоа мора, на крајњем југу најистакнутијег крака тропрстог Халкидика.

Три године смо настојали да добијемо благослов за посјету Хиландару, тражећи уједно благослов за успон на врх Атоса, због чега је било неопходно да нам светогорска виза – диамонитирион важи барем три дана, па смо то коначно добили током јануара 2018-е године. Благослов, односно диамонитирион је важио за дане од 26. до 29 априла, тако да се нас 11 у сриједу, 25. априла, 2018-ог љета Господњега упутило ка Грчкој, односно ка граду Јерисос и његовој луци, одакле смо бродом требали да се отиснемо ка хиландарском пристаништу Арсана. Два свештеника, њихови синови богослови и нас седам „цивила“ са различитим занимањима и животним интересовањима, чинило је складну и компактну екипу, вођену Духом Светим и вјером у Господа. Без журбе и са стајањима у Београду и Нишу, стигли смо у касним ноћним часовима у Јерисос и одмах се упутили ка луци, гдје су једни на плажи, а други у аутима покушали да ухвате који сат сна, али су нас први зраци сунца на кристално ведром небу све разбудили. Узбуђени и радосни, дочекали смо службеника који нам је донио визе (процедура преузимања виза – диамонитириона је једноставнија него ли у Уранопоису), па смо се убрзо укрцали на брод. Карте за брод смо раније резервисали преко мејла, тако да смо имали предност приликом уласка на брод, на коме је укупно било неких 100 путника. Удобнији и бржи брод него што је онај којим се на Свету Гору улази из Уранополиса,испловио је из Јерисоса у 8:45 часова и већ после неких 40 минута пловидбе довезао нас надомак источне хиландарске луке Арсане, гдје нас је уз громко „Христос васкрсе“ дочекао млади монах и смјестио у ништа мање удобан мањи аутобус. Прашњавим земљаним путем од нека два километра, кроз Савино поље и хиландарске винограде, крај пирга Краља Милутина и Крста Цара Душана, аутобус нас је 15 минута након искрцавања довезао подно зидина Хиландара.

 

 

Сви ви који сте већ били у Хиландару, сигурно знате како изгледа дан проведен у Хиландару, као што знате да се благослов за боравак у Хиландару добија углавном на једно ноћење, изузетно и на два ноћења, с тим што треба напоменути да има поклоника који добију благослов да у Хиландару бораве и цијелих десет дана, гдје помажу монасима у свим пословима на хиландарском имању и наравно присуствују свим богослужењима. Како нам је наш гостопримац рекао, сваки дан се у Хиландару смјењује између 50 и 70 поклоника, од којих је највише Срба, али треба да знате да Хиландар посјећује и јако пуно Руса. Након што смо се у гостопримници послужили кафом, ратлуком и хиландарском ракијом – ципуром, поздравио нас је отац Николај и упознао са основним правилима понашања у манастиру и богослужењима, а затим нас је гостопримац смјестио у конак, тачније у нови дио конака који је познат као Сјенара, а који је изграђен након великог пожара 2004.године. Уобичајено је да свештеници добију одвојену собу од нас мирјана, а тако је било и овај пут, тако да се нас седам смјестило у једну заједничку собу, док су се двојица „уселила“ у собу са другим поклоницима.

 

 

Након кратког одмора од пута и полупроспаване ноћи, отишли смо унутар зидина Хиландара, обишли главну манастирску цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице и манастирску продавницу, дали прилоге, а затим се окупили испред конака и одлучили да вријеме до почетка вечерње службе искористимо за шетњу до грчког манастира Есфигмен, који је на нека три километра удаљености од Хиландара и лежи на самој обали мора. Ту смо наишли на врло срдачан пријем од стране грчких монаха, али смо се после кратког задржавања упутили пречицом кроз хиландарске винограде и маслињаке до цркве Светог Василија - Хрусије, што је заправо хиландарско здање које се налази недалеко од Арсане, луке у коју смо се искрцали по доласку, на стијени која улази у море и која је кроз историју служила као одбрамбени пирг од многобројних знаних и незнаних освајача.

 

 

Како се вријеме вечерње службе ближило, упутили смо се назад у Хиландар и детаљније разгледали савршено уређене винограде који се простиру кроз Савино поље. Ако се већ ту налазите, требало би искористити прилику и попети се на врх пирга Краља Милутина, одакле се пружа савршен поглед на поменуте винограде и на дио морске обале са источне стране Свете Горе. Докле год поглед досеже са врха пирга на све стране, видићете хиландарску земљу, коју су куповали и Хиландару кроз вијекове даривали српски владари, те разни други нани и незнани ктитори, тако да је Хиландар данас манастир који у власништву има највише земље на Светој Гори (преко 85 квадратних километара). Овај пирг је такође служио као једна врста утврђења и одбрамбена тачка не само Хиландара, него и цијеле Свете Горе, тако да само његово постојање свједочи о тешким временима са којима су се вијековима суочавали светогорски монаси. У манастирским конацима имате могућност да се истуширате и освјежите, што смо ми и учинили, а потом се сви упутили у манастир на вечерњу службу која иначе почиње у 17 часова. Након службе је услиједила вечера у манастирској трпезарији od 18 часова, која се у цијелости одвија по типику који је писао Свети Сава, као уосталом и цјелокупан живот у Хиландару, ево већ више од 800 година. Наиме, у трпезарију прво улазе свештеници и монаси, након њих мирјани, односно „цивили“ и заузимају редом мјеста за трпезаријским столовима гдје вас већ чека ваш оброк, прибор за јело, чаша, врч воде и вина. У строгој тишини, стоно звоно даје знак за молитву, након које се почиње са вечером, а кад се огласи и друго звоно, слободни сте да се залијете квалитетним хиландарским црним вином. За сво то вријеме, један од монаха са једне уздигнуте појнице чита житија светих или неку другу духовну литературу. Вечера се окончава у року од неких 15 – 20 минута, а затим сви истим редоследом излазе из трпезарије док их на вратима благосиља један од монаха. Са вечером дан се не зваршава, него се поново иде у манастир на повечерје и акатист Пресветој Богородици, током којег се износи часни крст и свете мошти на поклоњење и цјеливање, тако да се молитвени дан завршава негдје око 19 часова. Уморни и пуни утисака, већ по заласку сунца били смо у нашим креветима, а вријеме до сна провели смо у међусобном разговору у друштву једног од хиландраских искушеника, који је дошао да нам, каже да ствари из соба изнесемо већ при поласку на јутрење, како би се собе могле припремити за долазак других поклоника.

 

 

Наредног дана, на ногама смо били већ у 4 часа, изнијели смо своје ствaри из соба и оставили их на улазу у двориште Хиландара, а затим отишли у манастир на јутарњу службу. Свако ће вам рећи да је та јутарња служба и литургија у Хиландару нешто посебно, јер манастир освијетљен свијећама, силуете монаха који у својим ризама у тами пролазе крај вас и њихово појање оставља јак утисак побожности и узвишености овог светог мјеста. Света литургија је почела у 6.30 часова, а већ у 8 часова смо поново били у трпезарији, јер је по хиландарском типику тада почињао ручак. Тај ручак и вечера коју смо већ споменули, су једина два оброка у Хиландару, али имајтe на уму да се током цијелог васкршњег поста у Хиландару једе само једном дневно. Иначе, сигурно већ знате да је кухиња у Хиландару веома укусна, сасвим довољнa за свачији апетит и увијек без меса.Чекајући вријеме да напустимо Хиландар, захвљујући нашим свештеницима смо посјетили ризницу Хиландара и тамо видили иконе и друге предмете непроцјењиве вриједности. Још једном смо отишли и до чудотворне лозе Светог Симеона, о којој сигурно доста знате, а монах кога смо ту затекли нам је изнио још неке податке: то је најстарија лоза на свијету (преко 800 година) која и данас даје плодове; на институту у Београду након испитивања нису могли да открију које врсте је лоза, што значи да је јединствена у свијету, а гроздови расту окренути ка небу, у шта смо се лично увјерили. Сваки грозд, како нам рече монах – има тачно 300 боба, ни више, ни мање! Уз опуштен разговор са монасима и другим поклоницима, полако је дошло вријеме да напустимо Хиландар, звуке звона и клепетала, мир и тишину, коју употпуњује појање монаха на служби, цвркут птица, а током дана једино ремете радници који раде на обнови Хиландара.

 

 

У 9:50 часова смјестили смо се у исти онај аутобус и кренули вијугавим и прашњавим путем ка хиландарској луци Јовањица, која се налази на супротној, западној обали Свете Горе у односу на луку Арсана у којој смо се претходног дана искрцали. Пут од неких 10 КМ је протекао у удобној и сигурној вожњи истог монаха који нас је и дочекао, тако да смо после неких 25 минута били на обали и чекали да се укрцамо на брод који је долазио из правца Уранополиса, како би се пребацили до нашег следећег одредишта - главне светогорске луке Дафни. Пред нама је био напоран дан, тим прије што смо већ шест сати били на ногама, а тек нас је чекао физички напор, јер смо у плану имали да се тог дана попнемо до Панагије – капеле која се налази на путу до врха Атоса, на висини од 1500 метара изнад нивоа мора. Врх Атоса се видио у даљини на хоризонту, мамио нас је и призвивао у своје висине. Нешто прије 11 часова, брод је пристао у Јовањицу, искрцао нову групу поклоника, а ми смо се размјестили по палубама брода и наставили наше путешествије према крајњем југу Свете Горе. Брод који на тло Свете Горе поклонике довози из Уранополиса знатно је већи и служи и за превоз механизације и свих других потрепштина свих манастира, тако да се на њему зна наћи и преко 500 путника. Док смо пловили ка луци Дафни, пристајући у лукама других светогорских манастира, врх Атоса нам је био све ближе, изгледао стрмије, али и све снажније привлачио. У нама је почела да се јавља нека зебња и сумња у успјех нашег предстојећег подухвата, јер од нас 11 само смо нас тројица имали завидно планинарско искуство, а шароликост и бројност цијеле групе, као и непознавање физичке спреме оних који до сада са нама нису пењали, није обећавала да ће све проћи без икаквих непредвиђених околности. Иако смо имали добро припремљен план и разрађене све детаље самог успона (километража и вријеме успона, број и вријеме оброка, извори питке воде, итд), као и адекватну опрему, бригу нам је стварала чињеница да се на успон креће са нивоа мора, тако да је потребно да се савлада велика висинска разлика већ првог дана (1500 мнв), а следећег дана би слиједио завршни успон до врха по мраку (додатних 533 мнв), како би се излазак сунца и рађање новог дана дочекало на самом врху Атоса. Но, са вјером у Господа животворнога и међусобно охрабривање, ове бриге су постајале све мање, како нас је наша челична лађа водила ка Дафнију.

 

 

Велика гужва у главној светогорској луци Дафни је главна њена карактеристика. Мноштво поклоника, аутобуса, џипова, камиона, мањих и већих бродова разливају се из Дафнија ка другим манастирима и административном сједишту Свете Горе – Кареји. Ми смо ту сачекали да се укрцамо на други брод, који је већ био стигао у луку Дафни и одатле плови даље ка југу и светогорској пустињи Каруљи. Наш крајњи циљ са тим бродом је био лука Скита Свете Ане, до које се плови још неких сат времена. Ту смо се искрцали нешто прије 14 часова и након кратке припреме у којој смо дотегли наше ранчеве, а свештеници и своје мантије, кренули степеницама до Скита Свете Ане. Тог момента је заправо и почео наш успон на врх Атоса. Сам Скит се налази на 300 метара висине изнад мора, али варате се ако мислите да се до њега стиже опуштеном шетњом уз преко хиљаду степеника. Од монаха у Хиландару смо добили информације да у Скиту можемо да оставимо вишак ствари, па нам је то и била намјера, јер су наше ранчеви били додатно оптерећени стварима које смо купили у хиландарској продавници. Неко прије, неко касније – али након 40 минута „степеничарења“ уз кратке паузе, сви смо стигли у Скит Свете Ане, одакле се пружа савршен поглед на морску пучину и полуострво Ситонију, други прст Халкидика. Монах који нас је дочекао се обрадовао када је чуо да не планирамо ноћити у Скиту, него само оставити вишак ствари, па смо сви препаковали наше руксаке и оставили све оне ствари за које смо процијенили да нам неће требати на путу до врха. Нисмо се ту дуго задржавали, него смо напунили боце са свјежом водом, набацили руксаке на леђа и наставили планинском стазом ка врху Атоса. Појединци из групе су предлагали да се на овом мјесту и обједује, међутим то није било по плану који смо имали, а предводник ове наше „експедиције“ је инсистирао да се план са којим су сви претходно били упознати до краја испоштује. Пут нас је даље водио стрмом стазом кроз камењар и веома тежак и нераван терен за ходање, а са сваким метром надморске висине који смо пењали, поглед на море је давао нову снагу и подстрек. У сусрет су нам долазили магарци који су носили терет или поклонике, али и ријетки други поклоници или монаси, које смо поздрављали уз неизоставан поздрав Христос АнестиАлитос Анести (мало смо пропричали грчки језик). Умор је већ почео да нас пристиже, па смо се сви обрадовали када смо крај стазе угледали дрвени крст, који је уједно служио и као путоказ, јер је то било мјесто гдје смо требали да се одморимо и обједујемо. Били смо тек на 800 метара висине и до циља смо требали да попнемо још цијелих 700 метара надморске висине. Храну смо наравно носили са собом, па је свако себи припремио посни оброк (био је петак) и већ након 20 минута наставили смо са успоном, јер план је морао да се поштује!

 

 

Даље нас је стаза која је константно била стрма и скоро без барем равних дионица, водила кроз ријетку шуму и ниско растиње, са стјеновитом подлогом која је изузетно тешка за ходање. Избили смо убрзо на један гребен на коме нас је сунце добро „опалило“, али је зато био још љепши поглед на бескрајно морско плаветнило. Крај стазе смо наилазили на ознаке надморске висине и дошли до мјеста гдје се укрштају све стазе које од мора воде ка врху Атоса и спајају сe у једну, а то мјесто сви зову „код Крста“ Тачније, ту се укрштају стазе које ка врху воде из правца манастира Велика Лавра, из правца Каруље и из правца одакле смо ми долазили – Скита Свете Ане. Крст се налази на надморској висини од 1000 метара и последње је мјесто гдје можете насути свјеже воде из једног планинског извора, што смо наравно и учинили. Наставили смо кривудавом стазом даље кроз све рјеђе растиње, умор је био све присутнији, па се колона нас 11 добрано развукла. Када су први у колони дошли до камена који је означавао да се налазимо на 1400 метара висине, прочуло се дуж колоне да се види и Панагија, што је свима дало нову снагу, а вјетар који се ту појавио нас је приморао да обучемо јакне. Ускоро смо изашли на чистину гдје се вјетар појачао, али је зато Панагија била све већа и све ближа, па смо до неких 19:30 часова, у групицама сви стигли до ње, односно до већ поменутих 1500 мнв.

 

 

Панагија је у ствари један плато подно врха Атоса, на којем је изграђен камени објекат који се састоји из просторије са камином, бунаром који се пуни кишницом, те столом и клупама, из које се затим у једном дијелу улази у малу капелу у којој се неријетко обављају богослужења. Ту је затим и једна већа просторија у којој се налази десет кревета на спрат са душецима, гдје се може преспавати уколико има мјеста. Ми нисмо били такве среће, тако да је наше коначиште за предстојећу ноћ било под ведрим небом. Са сјеверне стране Панагије, у правцу гдје се пружа пут ка врху Aтоса, уз потпорни зид висине до два метра и који пружа какву такву заштиту од јаких вјетрова, затекли смо наш „хотел“ са хиљаду звјездица (небеских), тј. шест жељезних војничких кревета на спрат. Како је нас било једанаест, закључисмо да се добри Господ и овај пут побринуо за наше коначиште. У Панагији смо срели других поклоника и монаха – Руса, Бугара, Румуна - који су се спуштали са врха или су тек требали да иду. Након што смо се пресвукли и освјежили кишницом из бунара, вечерали смо уз поглед који је пуцао морском пучином, док је сунце полако залазило и бојило небо неким тамнијим нијансама. Последње његове зраке смо искористили да боље упознамо терен због сутрашњег завршног успона, а неки су се већ били завукли у своје вреће за спавање. Прилично јак вјетар ниje попуштаoу свом пјевушењу, што нам унeсeдодатну зебњу за сутрашњи дан, али сви смо имали јаку вјеру – а гдје да је имамо, ако не на овом светом мјесту. Сунце је одвећ било зашло, када смо обавили посљедње припреме пред починак. Неколико чеоних лампи бљешти око кревета и више не разазнајемо ко је ко. Док претражујемо по руксацима, провјеравајући какво је стање са храном, резервном одјећом и осталим личним стварима, уједно се припремамо и за полазак на врх који темпирамо за 5 часова, тј. нешто више од сат времена пред зору. Круже питања упућена нама искуснијим, шта да се обуче, хоће ли бити зима, шта од хране да се припреми. Сваких неколико минута постајало је све хладније, а вјетар је бивао све јачи. Коначно, и ми остали пронађосмо уточиште у нашим врећама, закопчавајући их преко главе, остављајући тек толико простора да можемо удисати хладан планински ваздух. Било је у екипи и неколико „хркача“, али снажан вјетар је носио ту пјесму која уништава мирне снове, додатно и умор је био толики да ју је тијело скоро игнорисало. Заклапамо очи и покушавамо да уснимо, нико више не проговара. У мрклој ноћи чује се само хук вјетра, кораци и гласови неких поклоника - планинара што су тек тада сишли са врха, њихове чеоне лампе нас обасјавају, бауљају око нас и очигледно се чуде мјесту нашег конакa. Лично више немам представу колико је сати, да ли сам одспавао или требам још да се одморим, да ли су остали у дубоком сну или се као и ја стално окрећу на опругама кревета. Вјетар непрестано звижди око нас, док ја размишљам хоће ли мибити хладно током ноћи, иако ми је сада сасвим топло. Скупљам снаге да ситне мисли отјерам оним скупим - о овом светом мјесту, о планинском ваздуху, о ноћном походу на Атос, о расположењу које влада међу дружином. Уз помисао на жути стикер, који сам још прије 7 година залијепио на своју таблу жеља, на који сам неправилно исписао „ΑΤΘΣ“, тонем у кратак сан.

 

 

У војничком ритму, упркос умору и топлини врећа за спавање, устајемо у планирано вријеме, тако да смо у 4.20 часова сви на ногама и једни друге обасјавамо чеоним лампама. У паковању ствари и одвајању оних које носимо са собом на врх, нестрпљиво исчекујемо тренутак поласка. Дружина је већ уиграна, нико не поставља сувишна питања, свако зна шта му треба на путу до врха. У 4.50 постројени смо пред Господом. Слиједи кратак договор о току самог успона и још понеки савјет нас искуснијих. А затим молитва. Мрклу таму и хук вјетра разбијају дубоки гласови наших свештеника и богослова, њихова четири гласа пјевају Христу Васкрсломе. Сигурним кораком, ногу пред ногу, заједно ступамо у камењар и козијом стазом, грабимо ка врху. Тешка тама је владала около нас, али нека сигурност као да је исијавала из наше групе. Формирали смо колону тако да најискуснији и најспремнији у физичком смислу, буду на челу и на крају колоне, пратећи темпо оних унутар колоне. Свештеници, два Предрага, мотиватори,потпиривали су жар који тиња у нама са пјесмом Христос Анести. Исти они свештеници, који нису могли да дишу од умора на успону до Панагије, док су грашке зноја у хладној ноћи падале низ чело, учили су нас ријечи – Христос анести ек некрон, танато танатон патисас, ке тис ен тис мнимаси зо-ин харисаменос - пјевајући изнова и изнова. Неуобичајено је да планинари за вријеме најтежег дијела успона, по несигурном терену, а још и у тмини, раде било шта што није усмјерено за чување снаге. Нисам у том тренутку схватао одакле им толика снага. Послије ће се испоставити да су управо они непрестано црпили снагу од Господа и преносили је на све нас.

 

 

Скоро је 6 сати, пењемо се уз ријетке и кратке паузе скоро сат времена. Сунце излази за 20-ак минута. Видимо да смо близу врха, али почињемо да сумњамо да ћемо успјети у нашој жељи да дочекамо излазак сунца на врху Атоса. Чело и реп колоне се скупљају, калкулишемо вријеме и долазимо до закључка да овим темпом нећемо успјети у тој замисли. Сунце на обзорју почиње да формира своју криву, већ се добро види и свануће је, а стаза се сасвим добро назире, тако да не постоји бојазан да ће се неко из колоне изгубити чак и да се раздвојимо. У том моменту разговарамо о томе да ударимо јак темпо до врха како бисмо покушали попети врх прије самог изласка сунца, жртвујући компактност колоне зарад овог момента. Сви су се сложили без полемике, свештеници нас охрабрују у том науму. По задњих пар стотина метара стрмог успона, по чврстим стијенама Атоса, грабимо и рукама и ногама. Срце хоће да искочи, што због напора, што због силног узбуђења. Како се пењемо све више, стијене које пролазимо бивају све веће и снажније, назире се већ и сама капела посвећена Преображењу Госпподњем. Кратко застајемо и окрећемо се ка хоризонту, које је сада плаво - наранџасте боје, тама је побјегла пред надолазећом силом Сунца. Испод нас видимо познате силуете како се помјерају и грабе ка нама, споријим кораком, али са чврстом вјером. Након пар корака појављује се пар степеника и дрвена ограда, а на највишој стијени гвоздени крст Светог Атанасија Атонског – ВРХ АТОСА. Као лист што у јесен опада са свог стабла, након дугог раста, цвјетања и зријења, пред очима ми се поче њихати жути стикер са табле жеља и тихо се настани у моје срце као вјечна успомена у славу Господу. Приђосмо капели и огласишмо наш долазак звонима, у најаву рођења још једног дана и славу Господа

Услиједили су загрљаји и честитања између нас који смо се већ попели. Тај тренутак среће и милине који човјека испуне на испењаном врху не могу ријечима да се опишу, али због мјеста на коме смо се налазили непосредно пред рађање дана, имали смо додатни осјећај узвишености и благослова. Послије неколико тренутака, гледајући са врха у подножје кудам смо се попели, придржавајући се за крст Светог Атанасија Атонског, спазих свога проту који, ослањајући се на хиландарски монашки штап, стаје ногу пред ногу, душом и срцем грабећи ка небеском платоу. Коначним кораком ступи и у сили својој стаде пред крст часни и клекну пред Господом, док се иза њега поче пробијати ватрени хоризонт и указаше се први зраци сунца. Суза ми из ока заискри, јер схватих колико сам мали, колико не имадох вјере кад се раздвојишмо од групе не би ли макар ми поједини дочекали излазак Сунца на врху, заборављајући да о свему Господ одлучује.Проте се попеше на стијену са крстом и са својим синовима богословима, чврсто се држећи за крст док им је вјетар њихао свештеничке мантије отпјеваше химне Христу и Богородици. Ми „цивили“, поредани око стијене у понизности пред Господом осјетисмо присуство Духа Светога. У том, неко повика „излази сунце“, па смо наредних 30 минута боравка на врху провели у нестварном приказивању силе Господње, уз фотографисање и коментарисање.

 

 

Но, ту дешавањима и изненађењима није био крај. Из правца једне стијене, која се налазила испод платоа саме капеле, појави се један човјек, брат Србин наравно. Рече нам да су њих тројица ту ноћ преспавали на врху и да им је било хладно (лијепи наши гвоздени кревети). У том разговору, предводник експедиције нас упозори да је вријеме да се крене назад, јер ваљало је на вријеме стићи до нуле, тј. до нивоа мора и укрцати се на брод. У 7 часова, услиједио је спуст са врха, ништа мање тежак и захтјеван, јер требали смо до 13 часова да спустимо преко 2000 метара, а пре тога смо већ попели ових 533 од Панагије до врха. У групама сиђосмо до Панагије, ту се поново окуписмо у групу, набацишмо руксаке на леђа и запутисмо оном истом стазом којом смо и дошли, али у супротно смјеру. Кратки предаси, пауза за ручак, сусрети са онима који су ишли ка Панагији, збијање шала на рачун предводника групе који нас је неуморно тјерао да пожуримо, обиљежили су спуст до Скита Свете Ане, гдје смо преузели ствари које смо оставили претходног дана. Одатле смо се за неких 30 минута сви спустили до морске обале, гдје смо уморне ноге оквасили у мору. Чекајући брод, за који се испоставило да не долази у 13 часова и за који нисмо знали да ли уопште вози до Уранополиса, препричавали смо претходно описане доживљаје. Ипак, опет по Божијем промислу, на брод се укрцашмо у 13.30, а капетан нам рече да му је крајња станица у Уранополису. Вожња бродом до Уранополиса, трајала је преко три сата, једни су спавали, други хранили галебове, трећи причали са монасима!

 

 

Писано о Спасовдану, љета Господњег 2018-ог. Са благословом протојереја- ставрофора Предрага Ћирковића.

Tuesday the 16th. Affiliate Marketing.