Недеља Светих Отаца Првог Васељенског Сабора

Category: Новости

У име Оца и Сина и Светога Духа!

       Данас нам Света Црква налаже да говоримо о Првом Васељенском сабору Светих Отаца који је одржан 325. године у граду Никеји. Да говоримо због тога, што се у суштини ради о нашој вери, о нашој Цркви и о нашем спасењу. Наиме, најважнији плод рада Првог Васељенског сабора био је Символ вере који ми до дана данашњег исповедамо.

 

         Његових првих седам чланова, који утврђују веру у Једног Бога Оца и Једног Господа Исуса Христа као Сина Божијег први пут су се зачули и били крајње јасно изражени управо на овом Сабору Светих Отаца.

          Једна Света, Саборна и Апостолска Црква, стуб и тврђава истине, представља ону спасоносну лађу у којој зри семе за Живот Вечни, хранећи се божанственом благодаћу. Света Црква је пројавила пророке и апостоле и од свог рођења до дана данашњег одгајила је и одгаја оце – учитеље Цркве, а одгаја и народ Божији. Све, све што је потребно за живот постоји у овој лађи: и мудраци-научници, и простодушни-премудри; код Бога ни у чему нема недостатака. Бог и простодушне уразумљује онда, када је то потребно. Послушањем Мајци-Цркви, Бог чува мудраце од семена пропадљивости, од гордости. Док је човек у недрима Цркве, он је спасен. Божанственим разумом Цркве, Дух Свети чува и њу саму и нас у њој.

        Света Црква чува своју историју од дана оснивања. Њено сећање чува имена и дела Отаца, који су од апостола примили, формулисали као догме и проповедали својим животом оно, што је за сва времена утврдило васељену у истини, оној јединој истини која ослобађа човека и дарује му Живот Вечни.

       Седам Васељенских сабора Светих Отаца јесу седам стубова Цркве Христове. Свакоме од њих Црква указује своју почаст, дарује своје сећање. Они су у разна времена и у разним околностима, током читаве историје Цркве, чинили велико Божије дело, градећи непогрешиви саборни ум Цркве.

       Данас је дан прослављања помена богоносних отаца Првог Васељенског сабора.

      После прогона и мучеништва током првих векова хришћанства, када је непријатељ сваке истине, ђаво, који увек устаје против истине, нападао да уништи Цркву страхом од смрти и мучења, Црква не само да није пропала него је и оснажена у страдањима. Она је породила читав збор светих мученика и исповедннка вере Христове, који су постали семе нових хришћана.

      Почев од 4. века непријатељ смишља нови, још страшнији начин да победи веру и Цркву: он изопачује истину и раскида јединство вере у Христу, јер су се тада појавиле јереси и расколи. Служитељи таме почели су да обзнањују вероломство под маском вере, антихриста под именом Христовим. Покушавали су да униште веру, прикривајући лаж нечим што наликује на истину. Вукови у овчијој кожи ушли су у црквени тор, прикривајући своју грабљиву суштину цитатима из Светог Писма.

        Једна од првих јереси која је потресла Цркву и задуго је ранила била је јерес Арија, црквеног презвитера. Горди људски ум је први пут покушао да учини страшан фалсификат: да Богочовека Христа прогласи за Човека Исуса из Назарета. Признавање божанске природе Христа Спаситеља нераскидиво је повезано са вером у Цркву, и Црква је са особитом напрегнутошћу свих својих снага бранила истину једносушности ваплоћеног Сина Божијег са Богом Оцем. Ум Цркве је Духом Светим свагда тврдио да Христос није само Велики Учитељ; Он је Спаситељ света, Који је човечанству дао нове снаге, Који је обновио човечанство.

      Ми од Христа, нашег Спаситеља, нисмо добили само учење, него и сам живот – али не живот по стихијама овога света, где владају гордост и самољубље, него живот по Христу, са примером Његовог самоодрицања и љубави

     Вера у Спаситеља Бога нераскидиво је повезана са вером у спасоносност Цркве, и ову веру је дао Сам Христос: Сазидаћу цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати (Мт. 16,18).

 

     Из речи Самог Исуса Христа види се нераскидива веза између истине Цркве и истине Његовог Богосиновства: У томе се показа љубав Божија према нама што БОГ Сина Својега Јединороднога посла у свет да живимо Њиме (1 Јн. 4, 9). Христос, ваплоћени Син Божији, обновио је људску природу, створио Цркву и послао Духа Светога, и на тај начин поставио почетак новом животу.

      Светитељи Божији су једним устима и једним срцем објавили истину коју су безумници газили, утврдивши је као догму Цркве за сва времена.

      Испричаћу вам неколико живих примера из делања великог Првог Васељенског сабора. На њему је било присутно триста осамнаест духоносних отаца. Било је на том Сабору мудраца богослова, било је и духоносних простодушних људи, али су они свима нама показали идеал јединственог црквеног друштва – Цркву Христову, где је један дух, једна вера и један ум Христов. Да буду једно као што смо Ми једно, говорио је Христос о Цркви (Јн. 17, 22).

   Свети Атанасије Александријски бранио је истину богословским трактатима. Силом своје живе вере бранио је истину свети Спиридон Тримифунтски. Доказујући јединство три ипостаси Божанства, он је у руке узео циглу и згњечио је: из ње је потекла вода, на врху се појавила ватра, док је у његовој руци остао земљани прах.

     “Ево, ту су три стихије (три елемента), али је цигла једна”, рекао је тада светитељ Божији. “Тако је и у Пресветој Тројици: три су Лица, али је Божанство Једно.” Премудрост Божија је просто и убедљиво посрамила људске заблуде.

      Светитељ је наставио своју реч, обраћајући се противнику. Саслушајте је, драги моји, и ви, саслушајте је и пазите, јер су нама, убогима вером, данас упућене речи светог Божијег човека из 4. века: “Слушај, философе, шта ћу ти рећи: ми верујемо да је Свемогући Бог Својом Речју и Духом из ничега створио небо и земљу, човека и сав видљиви и невидљиви свет. Ова Реч је Син Божији, Који је ради наших грехова сишао на земљу, родио се од Дјеве, живео међу људима, пострадао, умро за наше спасење и затим васкрсао, искупивши Својим страдањима првородни грех и саваскрсавајући са Собом људски род. Ми верујемо да је Он Једносуштан и Равночастан са Оцем и верујемо у то без икаквих лукавих измишљања, јер је немогуће да се ова тајна појми људским разумом.”

   Философ аријанац је чуо или, боље речено, осетио и прозрео величанствену истину, садржану у простоти једноставних речи, а затим запрепашћено ускликнуо: “Слушајте! Док сте се са мном борили путем доказа, ја сам против једних доказа износио друге и својом умешношћу спорења одбијао све што сте ми износили. Међутим, када је уместо разумских доказа из уста овог старца почела да излази нека нарочита сила, докази су постали немоћни против ње, јер човек не може да се противи Богу. Ако неко може да мисли исто као ја нека поверује у Христа и заједно са мном крене за овим старцем, чијим је устима говорио Сам Бог.”

     Делатни ревнитељ за истину Божију на овом Васељенском Сабору био је Николај Мирликијски којег сви ми нарочито волимо и поштујемо. Његова света рука се подигла да ошамари богохулника-јеретика Арија.

     Оци Сабора казнили су светог Николаја због прекомерне ревности, лишивши га архиепископског чина и затворпвши га у тамницу. Међутим, Господ, Који је Духом Светим присуствовао у раду овог Сабора, без оклевања је вратио заточеника у његову првобитну славу. Многи учесници Сабора су истовремено сањали како Сам Господ уручује архиепископу Николају свето Еванђеље, и да Пресвета Богородица на њега полаже епископски омофор.

       Каква је била даља судбина јересијараха и његове јереси?

      Црква је још дуго боловала од ове болести. Премда је Арије био побеђен на Сабору, Господ му је по милости и дуготрпљењу Божијем оставио још десет година живота за покајање. Он, међутим, није променио своју злу вољу, остајући упоран у јереси. Приволео је своје истомишљенике да се одвоје од Цркве. Они су стварали своје самосталне саборе, своје исповедање вере. Јеретици су имали високе покровитеље међу властодршцима, али више ништа није могло да врати јерес у живот – она се распадала и у њеној средини су се појавиле нове секте.

      Била је то предсмртна агонија: Црква је на Сабору одсекла неизлечиво болесну грану. Будући отргнута од Цркве она је умирала, не хранећи се живим соковима божанствене истине. Њен оснивач Арије умро је срамном смрћу 336. године, а савременици су, запрепашћени очигледном Божијом казном која се пројавила у његовој смрти, поредили његову смрт са Јудином. Очигледно да је таква судбина свих издајица истине и Јуда свих времена, укључујући и ове наше.

      Смрт је грешника зла (Пс. 34, 21) и Бог се не да обмањивати (Гал. 6, 7).

      Арије је умро. Међутим, није умро онај, који је убацио зло у ум, и срце и уста несрећног отпадника. Није умро ђаво, неуморни отац лажи и сваке неистине. Он до дана данашњег ради свој посао. За његов утицај је недоступно Небо с Небеском Црквом, због чега он покушава да ради на земљи, прогонећи земаљску Цркву…

      Драги моји, у наше време се не сме живети непромишљено! Сви ми, чак и они који су одавно у црквеној огради, бивамо сада искушавани силом најразличитијих саблазни, укључујући и силу нове религиозне свести лажне хришћанске духовности. У свему томе пројављује се апокалиптички лик “великог отпадништва” које ће обузети род људски пред свршетак света, на који нас Господ сада свакодневно подсећа.

      Чувајте се, драги, да вас неко не превари! Чврсто се држите Православља. Брижљиво чувајте од Бога вам даровану благодат! Бдијте и молите се. У тишини се трудите на свом спасењу а по заветима Господњим и под руковођењем и науком Светих Отаца. Не заборављајте, већ размишљајте о речима Господњим: Ако вас дакле Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јн. 8, 36) Ето где је слобода! Ето где је спасење!

Архимандрит Јован Крестјанкин
извод из беседе; са сајта Светосавље

Thursday the 16th. Affiliate Marketing.